Miljan Milić – Vrlo dobar (4)

1 m mKada je kao devetogodišnjak došao na prvi trening nije ni mogao da sanja da će mu bazen u potpunosti izmeniti život.

Kao dečak uživao je u igri vrhunskih igrača koji su tih godina bili na Čairu, priželjkivao karijeru poput svog idola Vanje Udovičića, maštao da jednog dana bude kao oni. Kada 17pogleda unazad Miljan Milić dobio je mnogo više nego što je očekivao – drugu porodicu, postao je dobar čovek i stekao je prijatelje za ceo život. Zbog toga je - zbogom vaterpolu, teško palo svima, i u bazenu, ali i van njega. Na Čair je došao nakon dvoumljena, a zatim ostao 16. godina.

Pre nego što sam počeo da treniram dvoumio sam se između košarke i vaterpola, zato što mi se otac bavio košarkom. Prvo sam otišao sam na bazen. Odradio sam prvi, pa drugi trening, zavsiđalo mi se i krenuo sam aktivno da treniram. Početak moje karijere poklopio se sa zlatnim godina niškog vaterpola. Niš je trenirao Nenad Manojlović, mnogo dobrih igrača je bilo na Čairu, Slobodan Nikić i Živko Gocić su samo neki od njih. To me je više motivisalo da se zadržim tu gde jesam. Decu vaterpolo još prvlači jer je specifičan sport, za razliku od drugih. Druga je sredina, a i poznato je da deca vole bazen. Nikada nisam poželeo da zamenim sport niti sam se pokajao.

M. MIlic 2016

Put od mlađih selekcija do prvog tima može se opisati rečenicom: Preko trnja do zvezda. Iako je bilo teško, Milić se rado seća svojih početaka.

Svaki početak je težak, a vi ste u sport stalno na nekom početku. Sam ulazak u prvi tim je priča za sebe. Ja sam u svojoj generaciji bio jedan od vodećih igrača, imao standardno mesto u prvoj postavi, a onda sam prešao u prvi tim. Tamo su svi bili bolji od mene, duplo jači od mene, ja sam bio najmanji...baš je bilo nezgodno (smeh). Bio je to period kada nameštaš golove, mora da čekaš da stariji završe trening kako bi sve vratio na svoje mesto, mora da slušaš starije. Uz sve to treniraš po pet – deset minuta sa standardnim prvotimcima, plivaš dosta da bi se dokazao, ostao u formi. Tada se bukvalno dokazuješ i trenerima, i saigračima. Ko tada ne odustane i ˶pregura˝ taj najgori deo, posle sve ide lako.

Miljance

Sarađivao je sa mnogo trenera, od svakog je pokupio samo najbolje. Ipak jedan od njih imao posebno je uticao na njegov razvoj.

Mislim da sam najviše napredovao za dve-tri godine koliko me je trenirao Nebojša Obradović. Da li zbog toga što sam tada sazrevao, prošao sam pubertet, uozbiljio se ili je do samog trenera – ne znam. Nakon rada sa njim msilim da sam bio 40-50% bolji. Direktno sam ušao i u prvi tim koji je tada predvodio Predrag Kikinđanin.

Nakon par sezona provedenih u Nišu, klub se ugasio. Mnogi igrači nastavili su da igraju za novi tim - Nais. Celokupna situacija nikada nije navela Miljan na pomisao da napusti Čair, gde je proveo celu karijeru.

Prve dve - tri godine su bile nezgodne. Kroz iglene uši smo izborili opstanak. Bilo je tu mnogo igrača, uglavnom neiskusnih i eto posrećilo nam se da opstanemo u ligi. Kasnije smo se plasirali i u viši rang takmičenja. Nikada mi nije palo na pamet da odem. Studirao sam ovde, sve je bilo vezano za Niš. Igrali smo svi letnju ligu za druge klubove, ali to je bilo samo da održavamo formu.

nais - dunav

Sa ekipom Naisa prošetao se od Prve B, preko Prve A lige pa sve do istorijskog učešća u Regionalnoj A2 ligi. Kada se sve sabere i oduzme mnogo je lepih trenutaka iza njega. Ipak, ono što će zlatnim slovima biti upisano, u ne tako dugu, istoriju tima sa Čaira je pogodak Miljana Milića za ulazak Nais u Superligu.

Postali smo prvaci u prvoj B ligi i igrali smo baraž sa poslednjim iz Prve A lige - to je bio Singidunum. Igralo se na dve pobede, a oni su imali prednost domaćeg terena. Slavili smo u gostima 13:12 i čekala se ta utakmica na Čairu. Išli smo na sve ili ništa, znali smo da nas pobeda vodi ka istorijskom uspehu. Tribine su bile prepune rodbina, porodica, prijatelji, naši verni navijači su bili tu. Kada se setim sve nam je išlo na ruku vodili smo sa 4:2 na poluvremenu, imali igru i mi kažemo to je to. Nastavi se meč, kad lopta neće u gol, onda smo mi primili dva gola - 4:4 i dođemo do produžetaka. Prvi produžetak ništa, drugi ništa. Tridesetak sekudni do kraja lopta dolazi do mene. Imao sam protivničkog igrača na leđima, voda mi je ušla u oči, ništa nisam video. Jedino što sam mogao to sam i uradio, šutnuo sam i pogodio. U prvi mah nisam video da je lopta u mreži, ali sam video da se svi raduju, ne sećam se šta je bio do kraja. Zauvek ću pamtiti taj gol i meč. Bio je to ogroman uspeh za nas mlade igrače.

1 Miljan - baraz

Kao usponi i padovi su sastavni deo igre. Na svu sreću više je oni lepih uspomena.

U mlađim kategorijama sam nekoliko puta gubio utakmice za treće mesto, uvek je razlika bila jedan gol. To je ono što me je pratilo kroz odrastanje. Sada na kraju karijere sam imao promašen peterac u polufinalu Kupa, protiv Šapca u Bečeju. Ne kažem da sam krivac, ali eto da sam pogodio možda bi igrali to istorijsko finale. To mi je jedan od najtežih trenutaka.

Posle 16 godina rešio je da kaže dosta vaterpolu. Utakmicom protiv Medveščaka stavio je tačku na karijeru. Oproštaj od saigrača, ali i od publike na Čairu izazvao je različite emocije. Zatvorena su jedna vrata, a otvaraju se nova.

Nikada ranije nisam razmišljao da prekinem sa treninzima. Tačno je nekada ti padne na pamet da odustaneš od svega, ali to prođe nakon sat –dva. Desi se loš dan, iznerviran si... Onda imaš naporne treninge, moraš da daš maksimum, jer se od svakog profesionalca to očekuje, a ti ne možeš da odradiš ono što se od tebe očekuje. Onda ti sve bude preko glave, dok se ne ohladiš I nastaviš dalje. Sada je drugačija situacija. Došlo je do nekog prezasićenja, nikada nisam pravio pauzu u međuvremenu sam završio master na Elektronskom fakultetu. Želim da odmorim od sporta i posvetim se drugim stvarima, poslu. Dešava se često da sednem i razmišljam o vaterpolu. Neće to brzo proći trajaće to još nekoliko godina. Najviše će mi nedostajati druženje.

Oprostaj M Milic 3

 

Čair – druga kuća

Dok su ostali sportisti članovi kolektiva. Vaterpolisti su deo jedne porodice, to je ono što ih izdvaja od ostalih. Zajedništvo koje imaju van sportskog borilišta ono je što ove igrače čini posebnim.

Atmosfera u klubu je uvek odlična, da ne kažem savršena. Koliko se družimo u bazenu, toliko se družimo i van njega. Izlazimo zajedno, družimo se, ispijamo kafe. Delimo dobro i zlo. Kako domaći igrači tako i oni koji dođu, tako je uvek bilo. Malo je vaterpolo klubova u Srbiji, tako da se svi poznajemo. Mi smo jedna velika porodica. Eto mi smo u Bečeju igrali portiv Šapca, i dok smo u bazenu veliki neprijatelji, van bazena smo veliki prijatelji sa svim igračima.

1 igraci

Kada se postavi pitanje šta će mu najviše faliti bez razmišljanja odgovara – ljudi.

Odrastali smo zajedno. Meni je Mladen Stevanović najbolji prijatelj, zajedno smo počeli da trenerimo. Na bazenu sam upoznao Tihomira Živića koji mi je posatao jedan od najboljih drugova. Dosta toga smo prošli, vežu nas zajedničke uspomene. Od prvih gostovanja kada smo kao klinci uvek bili nestašni po hotelima. Do onog trenutka kada se uozbiljite. Onda nam je proradio timski duh, počeli smo da se borimo jedni za druge. Samo oni koji su se bavili sportom mogu da me razumeju.

1 - Nais - Medvescak

Mnogo je bitnih, ali i posebno dragih pobeda iza ekipe Naisa. Miljan nam je za kraj otkrio kako nerazdvojna družina sa bazena proslavlja uspeha

Prošle sezone smo igrali protiv Starog grada. Došli su kao lideri i izraziti favoriti. Govorili da će ostati u Nišu da proslave pobedu, čak su i kafanu rezervisali. Mi nismo rezervisali kafanu, ali smo pobedili. Srećni i zadovoljni smo se okupili kod Matije Đurđevića. Svi smo bili tu, od prvog do poslednjeg igrača. Đorđe Lekić je doneo gitaru, sedeli smo, pili, pevali, proslavili kako samo mi znamo. Pobedili smo na oba fornta. To su večeri za pamćenje. Zaista sam ponosan na moje doskorašnje saigrače uvek ću biti uz njih, zaključuje Milić.

Iako je tokom cele karijere nosio kapicu sa brojem 4, igre Miljana Milića bile su za odličan (5).

22549693 10203804140261472 3850261621589466321 n